Срби између Дана примирја и Видовдана

Готово сваки дан на друштвеним мрежама има своју програмирану хистерију условљену годишњицом неког догађаја. Тако је и са 11. новембром, који је у српском случају постао предмет борбе најједноставније сажете у покличу “није Дан примирја већ Дан побједе”.

Дио Срба је за тај дан као своју патриотску дужност одредио да убјеђује свијет око себе да мијења наратив успостављен прије више од 100 година. У питању је још један примјер трошења енергије на нешто што је тешко извести, а и када би се извело, не доноси никакву корист.

Како стоје ствари: 11. новембар није никакав дан побједе за Србе, јер се тог дана није десило ништа везано за нас. То је дан када је потписано примирје између Њемачке и сила Антанте, а обиљежава се као дан сјећања у Француској и земљама британског Комонвелта. Потпуно је нејасно како се нашао у списку празника Републике Србије, али суштина је да ни промјена имена у побједу не би поправило ствар.

Наш однос према Првом свјетском рату је потпуно другачији од западњачког, и разлику треба поштовати, али се не треба уклапати у туђи калуп. Чак ни преправком имена празника.

У погледу Првог свјетског рата, различита виђења подсјећају на причу о слијепцима који су пипали слона са различитих страна, па су једни слона описивали као танак лист, уже или стабло. За Американце, тај рат је нешто гђе су се укључили на крају, да преломе ствар. За Русију је он пао у сјенку због револуције која је избила и они су се од тог тренутка забавили својом муком и искључили из овог рата. За западне европске земље то је рат који је био статичан, уз огромна страдања на линији сукоба која се није превише мијењала, те од рата нико није добио никакву корист. Тек на јужном фронту било је више него спектакуларно, уз повратак из мртвих дијела српске војске, пробојем Солунског фронта и ослобођењем огромне територије у изузетно кратком року и стварања нове државе.

Догађаји који су јединствени на нивоу свјетске историје јесу нешто што се треба славити, али се ту јавља занимљив проблем који се откључава одговором на питање - ко зна ког датума је пробијен Солунски фронт?

За оне којима треба мало више, то је датум када се не слави пробој и побједа у Великом рату, већ дан кад је за сумњиве политичке потребе измишљен Дан српског јединства, националног заставе и слободе, празника за чије правилно навођење морате сваки пут провјерити на интернету.

Вајни Срби, умјесто да се боре да се свесрпски национални дан врати на Видовдан, кад је одувијек и био, а да се 15. септембра обиљежава побједа у Великом рату, изливају патетику за 11. новембар, објашњавајући себи или коме већ, да се деда није мирио, него побеђивао...

Да ли је 11. новембар дан ПРИМИРЈА?

Не само да јесте, већ се у тој шифри крије дубока историјска истина. Ратови се завршавају миром, а примирје је само прекид борбених дејстава. Ријеч примирје открива да су Први и Други свјетски рат само прво и друго полувријеме истог сукоба, у чему нас не смије збунити дужина трајања примирја између њих.

Данашњи западни наратив жели овај сукоб објаснити тиме да је Први рат био бесмислени сукоб братских европских народа, који је избио јер је тамо неки лик на тамо неком дивљем Балкану пуцао на представника аустроугарске власт. Дочим је други некакав инцидент у ком је неки луди тип повео иначе добри њемачки народ у истребљење Јевреја.

Оба сукоба су били обрачун за позиционирање на глобалној сцени гђе су се западне државе бориле за ресурсе и зоне експлоатације. Због тога би се сукоб десио и без пуцња Гаврила Принципа, али је за западњаке у сакривању праве природе догађаја посебно битно да се ствари поједноставе на ниво индивидуалног, како би таблоидизовани мозгови замлаћивали тиме шта би било да Принцип није пуцао или да је Хитлера неко убио прије доласка на власт.

Новембар једанаести у мјесецу је за запад дан који је био занимљив да се на стогодишњицу направи представа у којој је промовисана заједничка европска будућност, што само пет година касније ђелује гротескно.

Мимо тога, то је дан на који не треба обраћати пажњу. Медији ће нас, док год постоји политички императив да Видовдан буде само пјесма Гордане Лазаревић, 15. септембар лажни национални дан и замјена за Видовдан, хватати у емотивну уцјену да се бавимо 11. новембром као даном кад се сјећамо јунака Првог свјетског рата. Ко жели да изађе из те матрице, мора да уложи труд 28. јуна и 15. септембра, да би побиједио 11. новембар.

Првобитно објављено на Индикту 22.11.2024.