Српски свет и виртуелна српска држава

Будући да је Српски св(иј)ет јасна алузија на Руски свијет (Русский мир), чуди да се не користи у значењу како се користи у Русији, већ као друго име за неку скраћену Велику Србију

Српски свет као концепт први пут је пласирао тадашњи министар одбране Србије, Александар Вулин, крајем 2020. године. Од тада до данас тај појам није добио садржину, а чини се да ни они који овим појмом оперишу не разумију његов смисао.

Будући да је Српски св(иј)ет јасна алузија на Руски свијет (Русский мир), а да се чини да овај израз у јавности чешће спомињу као шифровано име за српску државу која би укључила територије изван Републике Србије, јасно је да они који се фрљају овим термином немају никакву представу о чему говоре.

Руски свијет је појам који је шири од руске државе и означава простор који повезује руски културни утицај у најширем смислу. То је простор у ком се руски језик учи као неизоставно средство комуникације, које вас повезује са ширим простором у коме кроз тај језик постају доступни и радови научника са руских универзитета и руски филмови, музика, књижевност. То је свијет у ком је престижније уписати Универзитет Ломоносов него Харвард, у ком је Милош Биковић познатији од Тејлор Свифт, и слично.

Осим руског језика и историје заједничког живота у СССР, овај простор повезују и финансијски интереси, испреплетени са безбједносним и обавјештајним структурама, али схватили сте већ - у питању су везе које превазилазе границе независних држава. Насупрот овог концепта, “уједињење које је почело, и које се не може зауставити” очито у фокус ставља границе, а о духовној компоненти не води ни мало рачуна. Најекстремнији примјер су они који у синтагми “Српски свет” виде име за нову државу која би обухватила просторе на којима живе Срби, као да сасвим одговорајуће име за државу одавно не постоји.

Тема овог текста управо жели да нагласи да је стварање духовног јединства у садашњем тренутку важније од граница. Гледано кроз историју, Срби су без државе били прилично често, а она која би обухватала све српске просторе више је инцидент у процесима дугог трајања, него правило. И распала се јер је у њој било превише различитих виђења како би требало да изгледа.

Апстрактни избор који није “на столу” између духовног јединства свих Срба, али у различитим државноправним јединицама, и свих Срба у једној држави али у којој се у реалном времену тражи консензус око мноштва питања, постаје једноставан захваљујући простој чињеници: Јединствену државу нико не нуди (заправо многи су јој противници), док је културно повезивање нешто што не наилази на толики отпор.

Споменуто је како је у српску историју обиљежио положај у коме су Срби били поданици различитих држава. Тај незавидан положај премоштаван је на начин који био одговарајући за то вријеме. Српска држава је била српска црква. Уређење Отоманског царства је своје “грађане” дијелило на милете, односно вјерске заједнице које су имале различите нивое права. Имати властиту цркву, независну од грчког патријарха у Цариграду био је већи степен аутономије, и духовне и финансијске, него да је немате. А са њом је повезивање ишло и преко граница Отоманског царства.

Та виртуелна држава је омогућила да се очува дух који повезује људе који се рађају, живе и умиру у различитим државним оквирима. Везе довољно јаке да ни године раздвојеног живота не буду препрека да са свих страна похрле и људи и новац кад Ђорђе и Милош буду подизали устанке.

Ђорђе и Милош су зорни примјери како је потребно одмјерити властите могућности у борби за властите интересе, који су увијек скопчани са интересима великих сила. Оно што је Милош Обреновић добио хатишерифом из 1830. у пет дека је ономе што је предвиђао Ичков мир из 1806. За више од тога морало се чекати поклапање глобалних околности, а сва проливена српска крв то није ни за јоту убрзала.

Причати о уједињењу Србије и Српске, док се томе противе они у чијој (не)милости се налазимо, ужасно је замајавање, које при томе не прати ништа што би се могло назвати стварање претпоставки за уједињење.

Као највиши домети се славе декларације, из којих се не рађа ништа. Ћирилице нема ни за јоту више након декларације о њеној заштити. Након никад више потрошеног новца за филмове и серије, резултати су гомила екранизованих нарко дилера, а број екранизованих националних тема је мизеран, уз најчешће очајне резултате добијеног. О српској мекој моћи се прича у контексту броја распродатих концерата Александре Пријовић у Загребу (који ни по чему не омекшавају став тамошње јавности према Србима). У Београду се издаје Ћопићева “Јежева кућица” на екавици, и у томе нико не види проблем. И тако у недоглед са примјерима.

За разлику од наших предака, ми данас имамо властите институције и властите буџете. Највећи задатак свих министарства културе и образовања која се финансирају српским новцем јесте да уочи шта је кључно из српске историје и традиције и да то пренесе у облике који одговарају 21. вијеку. И они то не раде, јер је хоризонт на којем посматрају стварност сужен мандатом ограниченим изборима.

Први пут објављено 18.10.2024. на Индикт